ОСНИВАЊЕ И ПРВЕ ДЕЦЕНИЈЕ РАДА
Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, као широки културно-просвјетни покрет Срба у Босни и Хецеговини, основано је 1902. године у Сарајеву. Догодило се то у времену суровог и несношљивиог политичког стања у каквом се нашао српски народ под стегама аустроугарске окупације на размеђу деветнаестог и двадесетог вијека. Такве околности, крајње неповољне и потпуно непредвидиве по даљу судбину Срба у Босни и Хецеговини, покренуле су у то вријеме њену малобројну интелигенцију, да се, организовано у једном оваквом националном Друштву, одупре окупатору и да српско народно биће усмјери ка слободи, те да му исходује ускраћивано право и правду као највише вриједности. Уз грчевиту борбу да се учврсти аутономија православне цркве и српских школа, гдје се једино могла развијати свијест о јединству и недјељивом интересу српског народа, упоредо се тежило и стварању интелектуалног подмлатка. Зато је „Просвјета“ у почетку свог дјеловања све снаге уперила на помоћ даровитим ђацима и студентима који су се школовали што у БиХ, што изван ње.
Међутим, убрзо се увидјело да то није довољно, тако да „Просвјета“ још у првим годинама од оснивања шири своју активност на готово све видове културног и духовног рада, старајући се о васпитавању и општем просвјећивању народа.
Па и поред нескривеног отпора, чак и строгих забрана за поједине активности „Просвјете“, који су долазили од стране аустроугарског режима, резултати јој се увиђају на разним странама српског етничког простора.
Као прво, покренуто је масовно оснивање и oдржавање аналфабетских течајева по селима и варошима уз припрему и штампање одговарајућих буквара, за шта се „Просвјета“ свеобухватно ангажовала.
Још у почетним годинама рада појављују се и први легатори који Друштву завјештавају властите некретнине, те већи број утемељивача, добротвора и помажућих чланова, тако да „Просвјета“ властитим новчаним средствима учествује у подизању нових и одржавању старих школских зграда, отварању ђачких домова, а покреће и издавање истоименог календара и мјесечног листа. Повелик је број легатора, који су својим даровима стекли задужбину у „Просвјети“, па ћемо за ову прилику поменути само неке као што је на примјер Даша Савић трудбеница из Сарајева, Нико Бесаровић, трговац из Сарајева, Љуба Крсмановић рентијер из Сарајева, Тодор Анчић трговац из Трста, Марко Добројевић трговац у Босанској Крупи, Васо Јакшић трговац у Дервенти, протосинђел Пахомије Николајевић, војвода Живојин Мишић, митрополит Нектарије Круљ, британска хуманисткиња Аделина Паулина Ирби и многи, многи други.
Истовремено се активно радило и на формирању српских земљорадничких задруга које су много значиле у постизању стручног знања савремене аграрне културе земљорадника.
Тежећи општој просвијећености свог народа, приступило се и масовном опремању библиотека и књижница у безмало свим већим српским срединама, па чак и покретних библиотека за потребе сеоског становништва. Круну таквог рада представљало је оснивање „Просвјетине“ Српске централне библиотеке у Сарајеву, која је пред Први свјетски рат располагала са близу десет хиљада књига, што се за оно вријеме сматрало грандиозним успјехом.
Опште увјерење у годинама пред Велики рат било је да је „Просвјета“ постала сигурно уточиште напредној интелигенцији и само средиште духовно-културног живота Срба у Босни и Херцеговини. На тај начин је она привукла пажњу и поштовање и других друштава, не само у БиХ, већ и изван ње, као што су „Привреда“ из Сарајева, „Привредник“ из Загреба, „Народна одбрана“ из Београда, „Српски соко“, „Побратим“, „Слога“, „Гусле“ и други. Велики значај на јачању српске националне свијести имала је и најтјешња сарадња са угледним новинама и часописима из онога времена, попут „Босанске виле“, „Дабро-босанског источника“, „Отаџбине“, „Школског вијесника“ и других, којима је „Просвјета“ представљала не само морални ослонац, већ им је она повремено пружала и материјалну потпору за штампање и доставу до читалаца.
Посљедице Првог свјетског рата нису заобишле ни „Просвјету“. Њено организационо устројство било је видно поремећено, материјално је била доста оштећена, а остала је и без немалог броја својих првака и угледних чланова. Међутим, из рата је она изашла и морално ојачана са јасном визијом своје будућности, тако да јој је то помогло да се релативно брзо ревитализује и поново устроји своје организационо дјеловање, сад већ на готово читавом простору Краљевине, односно југословенске државне заједнице.
Услиједиле су потом што дотадашње, што нове активности „Просвјете“ које су се с правом називале „златним међуратним раздобљем“. Одвијале су се углавном према утврђеним програмским циљевима и задацима, дајући приоритет оним најнужнијим, тако да је првенствено настављен раније започети рад на сузбијању неписмености у народу.
Попримивши југословенски карактер послије Великог рата, „Просвјета“ је извршила и одређене статутарне промјене, унијевши и нове одредбе у Програм рада, што јој је донијело још већи утицај у народу, али и углед који је из године у годину растао на простору цијеле државе.
Највеће заслуге за своју активност у том периоду „Просвјета“ несумњиво стиче оживљавањем рада библиотека и књижница, затим својом издавачком дјелатношћу, па одржавањем популарних стручних и научних предавања из разних области друштвеног живота, као и оснивањем школа за сеоске домаћице са циљем васпитања и практичног поучавања сеоских жена и дјевојака.
Отварање ђачких домова у скоро свим већим градским центрима у Босни и Херцеговини било је једно од највећих „Просвјетиних“ дјела у међуратном периоду. У њима је смјештај налазило по неколико стотина ученика, од којих је за већи број њих ово Друштво обезбјеђивало и трошкове школовања.
Оснивање привредних задруга, чиме се „Просвјета“ такође интензивно бавила у међуратном периоду, са циљем да се развија и унапређује привредни живот становништва, давало је изванредне резултате, као што је за привредни развој становништва много значила и додјела зајмова вреднијим задругарима.
Значајну новчану помоћ Друштво „Просвјета“ је у поменутом периоду пружала и другим друштвима која су својим радом служила на опште добро свога народа. То су прије свих других била соколска, побратимска, разна пјевачка, позоришна и друга културна друштва и установе са јасним националним идеалима и прогресивним стремљењима.
Овако плодоносна просвјетитељска мисија, присутна у свим народним слојевима села и града, која је „Просвјету“ учинила лучоношом просвјетног и културног рада, остварена је високом националном свијешћу и прегалачким радом својих првака, омасовљених чланова и бројних пријатеља и сарадника. Предугачак би списак био побројати све оне који су на било који начин допринијели „Просвјетином“ настајању и уздизању до Друштва са највишим угледом и неспорним значајем који је одржавалo у готово свим периодима, прије и послије великих ратова, и онда када је своје дјеловање проширило на читаву Краљевину, све до своје треће и најдуже забране, односно суспензије рада. Зато, на овом мјесту у овако кратком осврту, поменимо барем један мали дио оних умних дјелатника из реда народних трибуна и револуционара, учитеља, научника, писаца, умјетника, градитеља и духовника, који су оставили најдубље трагове у проношењу српске националне мисли, као што су, прије свих Петар Кочић, Алекса Шантић, Јован Дучић, браћа Ћоровић, Перо Слијепчевић, Ђорђе Пејановић, Петар Зимоњић, Николај Велимировић, Јустин Поповић и још много других.
ЗАБРАНЕ И ОБНАВЉАЊА РАДА „ПРОСВЈЕТЕ“
Окупациона управа аустроугарске царевине није се никако с наклоном односила према културним, хуманитарним и другим националним друштвима Срба у Босни и Хецеговини. Зато је одмах након сарајевског атентата „Просвјета“, која је иначе сматрана „огњиштем велеиздаје“, прва дошла под удар окупаторског режима. Уз забрану рада и конфискацију њене имовине, услиједио је прогон и страдање „Просвјетиних“ првака, угледних чланова и најзначајнијих сарадника. Против већег броја биле су подигнуте оптужнице и суђено им је на једном од 17 судских процеса у БиХ, вођених у Првом свјетском рату. Најтеже оптужнице су изречене онима против којих се судски процес водио на највећем, тзв. Велеиздајничком процесу у Бањој Луци. Од 156 осуђених Срба, вођа отпора „туђинском јарму“, међу којима су се нашли најистакнутији српски умни дјелатници – учитељи, свештеници, политичари, ученици, трговци и други, против 16 оптуженика била је изречена смртна пресуда. Пресуде су изречене уочи православног Вакресенија 1916. године. Један од оптуженика и осуђеника на смрт вјешањем био је и Васиљ Грђић, генерални секретар „Просвјете“, а на вишегодишњу робију, утамничени су јој били предсједник Сима Мирковић и секретар и уредник листа „Просвјета“ др Владимир Ћоровић.
Захваљујући негативном ставу свјетске јавности и бројним интервенцијама које су стизале са различитих страна, са захтјевом да се смртне пресуде укину или барем ублаже, највећег одјека је имао апел шпанског краља Алфонса XIII, а одмах иза њега и Папе Бенедикта XV. На крају су ови апели уродили плодом, тако да су смртне пресуде биле преиначене или на доживотне робије или на вишегодишње тамнице.
Рад „Просвјете“ након четворогодишњег прекида био је обновљен одмах послије ослобођења 1918. године.
Друга забрана рада „Просвјете“ услиједила је 1941. године након успоставе усташке власти у Босни и Херцеговини. Геноцидна марионетска Независна Држава Хрватска завела је стравичну тортуру над српским народом, а над њеним најистакнутијим националним првацима посебно, међу којима се и овај пут нашао највећи број „Просвјетиних“ дјелатника. Поново је имовина овог Друштва била одузимана, растурана или пљачкана, а њени најугледнији представници и чланови хапшени, злостављани, затварани и ликвидирани. Исказано у најкраћем, било је то поновно страдање „Просвјете“, са истом намјером као и у првом случају, учињеном од аустроугарског режима, а то је да се утре и онемогући сваки покушај Срба за слободом и правом на стварање сопствених националних вриједности.
Послије ослобођења 1945. године била је обновљена активност „Просвјете“, али нажалост, не задуго. Послије само четири године рада, иако вршеном у мирнодопским условима, Друштво „Просвјета“ је поново пало под удар политике. Немилост према дјеловању ове институције националне културе, овај пут је дошла од стране политичких представника државе чијим интересима је и сама служила. Угашена је и по трећи пут, у овом случају заједно са хрватским и муслиманским националним друштвима, уз немушто и несувисло објашњење да су њихова постојања сада више непотребна, поред новоформираних заједничких „државних“ просвјетних и културних институција.
Овим чином је било завршено и треће раздобље „Просвјетиног“ рада у којем се у тако кратком времену, а посебно у условима новог политичког амбијента, ово Друштво није могло ревитализовати и ни по чему приближити некадашњој „Просвјети“.
Оно што је посебно било трагично и на шта нико није рачунао након треће забране је то да да ће се на сљедећу обнову, а како ће се десити овај пут коначну и трајну, чекати више од четрдесет година. Иако се убрзо увидјело настајање наслага културног и духовног застоја српског народа у новоствореној државној социјалистичкој заједници, у којој се и те како водило рачуна да српски народ ни у чему не предњачи, о томе се вјешто и подмукло ћутало. Штетне посљедице су се умножавале и с времена на вријеме нарастале до неодрживог па и до несношљивог стања.
Зато ће након толико деценија забране рада „Просвјета“ коначно и трајно доживјети своје васкрснуће на Видовдан 1990. године.
Част да понесе улогу првог предсједника обновљеног СПКД „Просвјета“ припала је академику проф. др Војиславу Максимовићу.
РАД „ПРОСВЈЕТЕ“ У ТЕСЛИЋУ ДО 1949. ГОДИНЕ
Тежња српског народа за слободом и борбом за успостављање основних животних права, која је била ускраћивана од стране окупаторске аустроугарске управе у БиХ, имала је своје упориште и у теслићком крају. Како се утицај СПКД „Просвјета“ као покрета за културно-просвјетну аутономију Срба у БиХ убрзано ширио по читавој покрајини, није се дуго чекало да нађе своје сљедбенике и међу учитељима, свештеницима, трговцима, напредним тежацима и другим угледним Србима тешањског котара, и усорско-теслићког краја, као дијела његовог подручја.
Дубоке трагове у културно-просвјетном уздизању широких народних маса овог краја још за вријеме турске тираније, а онда и од самог почетка аустроугарске окупације, утискивали су родоначелници свештеничких лоза; Станковића у Чечави, Илића у Тешњу, те Душанића у Прибинићу. Укорак са овима, бескомпромисну борбу за највише националне вриједности водили су и малобројни учитељи из тог времена, кавим су прије свих били Стево Петрановић у Тешњу или поп Јеврем Станковић у Чечави.
Упоран и истрајан рад ових народних лучоноша и прегаоца са јасним духовним и просвјетитељским визионарством, одредиће, како ће се касније испоставити, непогрешив правац својим сљедбеницима у тешком и бременитом времену наше националне историје под влашћу разних окупатора и угњетача који ће потом долазити и одлазити остављајући за собом само зло и невољу.
Према статутарној одредби „Просвјете“, да би се у неком мјесту формирао пододбор, као организациони дио овог Друштва, било је потребно да има најмање педесет чланова, а ако тај број није обезбијеђен онда би се за његов рад могао именовати повјереник.
Захваљујући већем броју национално освијешћених Срба овог краја и повјерења које су уживали у свом народу, први пододбор „Просвјете“ основан је у Тешњу у априлу 1907. године. Крајем те исте године већ је окупљао преко стотину чланова, што можда и не чуди, пошто је у Тешњу као управном сједишту истоименог котара у то вријеме уз присуство српских свештеника и учитеља живио највећи број имућнијих српских трговаца, занатлија, као и службеника намјештеника који су могли властитим средствима покренути и финасирати рад овог Друштва. Руководство првог тешањског пододбора чинили су предсједник Ристо Тешић, тајник Ристо Савић, благајник Илија Тешић, ревизори Ђорђе Петровић и Ристо Божић, те замјеници Нићифор Дучић и Ђорђе Стојановић.
С друге стране, у Теслићу је, као индустријском насељу заокупљеном „европским“ вриједностима, „Просвјета“ теже налазила активисте, тако да је у почетку њен рад у форми повјереништва предводио Јоцо Маринковић. Нашто касније ову дужност су обављали и Ђоко и Милан Антешевић, а истакнуту улогу у првим годинама рада Друштва на релацији Тешањ-Теслић имали су и прота Хаџи Теодор Илић, трговци Никифор Бајић, Коста Липић, Љубомир Симић и Симо Ковачевић, те угоститељи и занатлије Јевто Вуковић, Мита Митровић, Радован Симић, Мићо Радишић и други.
Запажено мјесто у раду и организационом ширењу „Просвјета“ је имала у 1909. години, када су од 25 нових пододбора у читавој БиХ, неки формирани и у овом крају. То се десило у Чечави и Гојаковцу, а за Липље је било именовано повјереништво. Дужност повјереника „Просвјете“ у Липљу обављао је свештеник Ристо Вуковић.
На челу чечавског пододбора стајао је поп Јеврем Станковић као предсједник, а улогу тајника обављао је Душан Малетић, благајника Љубомир Симић, ревизора Ђорђе Перић и Гавро Галамић, док су на дужност замјеника били изабрани Јевро Станојевић и Симо Вуковић. У почетку је дјелокруг рада чечавског пододбора обухватао и индустријски Теслић и нека околна села, пошто му је у званичном називу стајало да је то „Пододбор Теслић-Чечава“.
Сви пододбори и повјереништва у теслићком крају па и у читавом тешањском котару који су били формирани прије Великог рата, предвођени својим агилним руководствима и оданим чланством, дали су видан допринос развоју и угледу СПКД „Просвјета“ до прве забране његовог рада. Уз бројне и разноврсне активности овог Друштва, посебан вид таквог доприноса огледао се кроз стипендирање ђака и из овог краја који су били уписани у учитељске и још неке друге школе. Такав је случај био са Зорком Станковић, ћерком попа Јеврема, потоњом учитељицом, Душаном Вуковићем, сином Јевте Вуковића, потоњим градоначелником Теслића, Велемиром Станковићем, чечавским ђаком, касније јеремонахом Василијем и другим.
Обнављању рада „Просвјете“ након Првог свјетског рата приступило се веома предано и одговорно, чини се са већим ентузијазмом него у вријеме њеног почетног рада.
Тако је већ крајем маја 1919. године повјереништво „Просвјете“ у Липљу организационо прерасло у пододбор, пошто је у овом духовном средишту немањићких задужбинара број чланова врло брзо порастао на деведест два. Дужност предсједника овог пододбора била је повјерена дотадашњем повјеренику проти Ристи Вуковићу. За тајника је изабран Вељко Спасојевић, за благајника Симо Остић, а за ревизоре Петар Стјепановић и Василије Шајиновић, док су на дужност замјеника били постављени Јован Мишковић и Цвијо Ковачевић.
Исте године, уз велико залагање проте Стеве Душанића, формиран је пододбор у Прибинићу, иако је и овдје још раније постојало повјереништво. За првог предсједника прибинићког пододбора био је изабран учитељ и трговац Лазар Антешевић, иначе један од првих „Просвјетиних“ ђака стипендиста. Дужност тајника у почетку је обављао Никола Максимовић, а благајника шумски предузимач Митар Маркочевић, ревизора Ђорђе Перишић и Ђорђе Малић, док је дужност замјеника била повјерена Алекси Јотићу и Сави Миловановићу.
Те, 1919. године „Просвјетин“ пододбор у Тешњу именовао је Игњу Јовановића за повјереника у Блатници, мада су се још раније у раду овог Друштва у Блатници доста ангажовали учитељ Никола Видаковић и угледни мјештанин Јовица Стевановић. Дужност повјереника „Просвјете“ у Блатници послије И. Јовановића једно вријеме је обављао и Лазар Зелембабић.
Главни одбор СПКД „Просвјета“ у Сарајеву желећи да се рад овог Друштва у ослобођенопј држави, односно у уједињеном краљевству, чим прије и боље (ре)организује, користио се статутарном одредбом именовања повјереника, па је то правило примјењивао и у мјестима теслићког краја, тамо гдје се осјећао дужи прекид у континуитету рада или пак тамо гдје се осјећало слабије дјеловање овог Друштва.
Обнављању рада „Просвјете“ у Чечави било је тако повјерено јеромонаху Василију Станковићу, а у Прибинићу, гдје је већ био формиран пододбор али који се изгледа није довољно ангажовао у раду, на дужности повјереника размјењивали су се учитељи на служби у овоме мјесту Никола Видаковић, Љубомир Срдић и Милутин Басрак.
Обнављање рада „Просвјете“ у Теслићу 1921. године повјерена је хотелијеру Живку Савићу, што је изгледа дало очекивани резултат, па је већ крајем исте године формиран пододбор на чију дужност је изабран Паво Радешић.
Након ослобођења од аустроугарске окупације полако су се мијењале укупне друштвене прилике у Теслићу, тада још увијек само индустријском насељу, који ће од Тешња тек за петнаестак година од тога отпочети са преузимањем управних и територијално-политичких надлежности за усорско-теслићки крај. Теслић ће тада добити статус градског мјеста, што ће још убрзаније покренути и економски развој читавог краја, а услиједиће и видне промјене у третману и укупном друштвеном положају апсолутно већинског српског становништва. Притом, наставиће се још више са помјерањем елитнијег сталежа из Тешња према Теслићу, које се истина још на прелазу из 19. у 20. вијек почело премјештати према развијенијим индустријским центрима ближег окружења. Све је то утицало и на наглу промјену у социјално-економској структури становништва, па се тако и у Теслићу неочекивано нашао већи број напредних и богатијих Срба, што је „Просвјети“ финансијски олакшавало организационо ширење и умножавање свог чланства.
Дакако, све ово је створило реалну могућност да се „Просвјета“ у Теслићу, али и у већим околним сеоским срединама као што су били Блатница, Чечава и Прибинић, добро учврсти и развије сву своју активност према постављеним циљевима и задацима. Имала је за то довољно и активиста, међу којима су се поједини нарочито истицали и уздизали у предводнике и прваке. Да је то тако потврђују и подаци, на примјер, о теслићком пододбору, гдје су се до почетка Другог свјетског рата на његовом челу налазили и такви угледни мјештани као што су били трговци Љубо Симић и Коста Липић, љекар Гаврило Божић, чиновник Јаков Петковић, учитељ Петар Богуновић и други. Неки од њих били су чланови утемељивачи или добротвори, а помагачи свакако, при чему су се у томе претежно истицали трговци као припадници имућнијег сталежа, али и поједини приватни намјештеници, свештеници, учитељи, чиновници и други. Такви су у првом реду били поменути Љубомир Симић и Коста Липић, затим Душан Благојевић, Митар Шундић, Никифор Бајић, Митар Трифковић, Саво Илић, Петар Богуновић, Јевто Вуковић, Милан Гњатовић, браћа Крстић и други.
Њихови несебични прилози омогућавали су „Просвјети“ да прикупљена средства првенствено улаже на стипендирање талентованих теслићких ђака у изучавању трговачког и занатских занимања, али и у друге сврхе према програмским начелима, каквим су на примјер били покретање и одржавање аналфабетских течајева, помоћ другим српским друштвима као што су била соколска и још нека.
У годинама између два свјетска рата све постојеће конфесионалне школе, у које су се убрајале и српске, биле су претворене у државне. Као такве полако су се отварале и у већим селима теслићког краја, при чему ће и даље посебан допринос раду „Просвјете“ давати учитељи и таквих школа. Тако, националне идеале помињаног тешањског учитеља Стеве Петрановића или чечавског попа Јеврема Станковића, као и оних духовних и просвјетитељских предводника каквим су били прота Коста Душанић и син му Стеван, и те како успјешно насљеђује читава једна плејада надарених учитеља високе националне свијести и одговорности према свом народу. Таквима су уз помињаног П. Богуновића, Н. Видаковића, Љ. Срдића, М. Басрака, З. Станковић и др. прије свих били Ангелина Јовановић и Градимир Радосављевић, учитељи у Теслићу, Загорка Илић, учитељица у Блатници, или Радоје Шћекић, учитељ у Булетићу, кога је Главни одбор „Просвјете“ 1939. године као освједоченог пријатеља овог Друштва именовао повјереником за ово мјесто са задатком да у њему успостави „Просвјетину“ организацију.
Њихов допринос развоју и угледу „Просвјете“ био је вишеструк и огледао се на различите начине, гдје су уз описмењавање и учење практичним радним потребама, те подизању слободарске и стваралачке националне свијести кроз часове редовне школске наставе, предњачиле активности на организовању културно-забавног живота осталог становништва, какав се редовно изводио пригодом већих вјерских и националних празника. Посебно мјесто, међу овима, припадало је светосавским забавама, на којима су прикупљани и значајни прилози за рад овог Друштва.
На крају, узимајући у обзир све наведено, сасвим је јасно и неспорно да је „Просвјета“, првобитно као покрет за културно-просвјетну аутономију Срба у окупираној БиХ, временом прерастала у својеврсну националну институцију просвјете и културе од посебног значаја, па је као таква уз Српску православну цркву најзаслужнија за очување духовног и националног идентитета свог народа.
ОБНОВА РАДА „ПРОСВЈЕТЕ“ У ТЕСЛИЋУ 1991. ГОДИНЕ
Обнављању рада Друштва „Просвјета“ у Теслићу након вишедеценијског застоја и замало заборава, претходио је величанствени одјек са обновитељске скупштине овог Друштва, одржане на Видовдан 1990. године у Сарајеву. Након тога, уз сву подршку српског дијела руководства општине, услиједиле су одговарајуће припреме на којима је радила мања група националних ентузијаста предвођених тадашњим народним посланицима инг. Бошком Мишићем у првом реду, који је иначе био и предсједник Иницијативног одбора за обнављање рада „Просвјете“, као и свештеником Савом Кнежевићем. Надолазеће ратно зло које се спремало српском народу предосјећали су ови народни представници, тако да су се потпуно свјесни новог историјског искушења без оклијевања укључили у покрет поновног националног буђења српског народа. Рачунали су да је управо „Просвјета“ та, која је, знајући за њен историјски учинак у стварању и очувању духовних и културних вриједности српског народа, у стању да поново око себе окупи и уједини најшире народне масе у одсудном времену које је било на видику.
Обновитељска скупштина Општинског одбора СПКД „Просвјета“ одржана је 24. фебруара 1991. године у конгресној дворани хотела „Кардиал“ у Бањи Врућици пред око 600 званица уз присуство највиших представника српског народа у тадашњој Босни и Херцеговини.
Изгласано је прво руководство за чијег предсједника је изабран просвјетни радник Алекса Касаповић. Поред предсједника прво руководство су сачињавали још и проф. др. Богомир Ђукић, потпредсједник, Живко Петровић, секретар, те чланови инжењери Бошко Мишић, Душанка Лугоњић и Радомир Јокић, свештеник Милорад Симић, економиста Милорад Марковић, просвјетни радници Миодраг Марковић, Вукман Крговић и Војислав Јованић, као и Здравко Тривуновић, угоститељски радник.
Уз упознавање с најважнијим документима „Просвјете“ на републичком нивоу, на обновитељској Скупштини у Бањи Врућици представљен је и усвојен Програм рада Општинског одбора „Просвјете“. Окосницу његовог рада требало је да чине све оне просвјетне, научне, духовно-културне, привредне, хуманитарне и друге сродне активности које су од животног интереса српског народа.
У годинама које су услиједиле након обновљеног рада, „Просвјета“ у Теслићу се упорно и истрајно држала управо тих програмских начела, тако да се врло брзо винула у сам врх организационих дијелова овог Друштва на простору читаве Републике.
До оваквог успона „Просвјета“ у Теслићу је дошла захваљујући првенствено прегалаштву рада свог руководства, али и разумијевањем и одговарајућом подршком општинске управе која је за њене потребе уступила зграду некадашњег хотела „Голдбергер“, а у међуратном периоду гостионице и трговине угледног Теслићанина Љубомира Р. Симића. За врло кратко вријеме зграда је била преуређена и прилагођена раду Друштва, па је сходно томе добила и име Дом „Просвјета“. Био је то први и једини „Просвјетин“ Дом у ондашњој предратној БиХ.
„Просвјета“ у Теслићу је такође била једина која је одмах након свог обнављања успјела да, слиједећи дјелокруг и циљеве Друштва, оснује и предузеће које је служило као потпора у испуњавању њених најважнијих задатака, али и да створи услове да уз активан радни однос неколицине упослених стекне институционални карактер. За врло кратко вријеме почели су се редати и резултати један за другим, тако да су у оквиру „Просвјете“ у Теслићу полако израстали читаонички клуб, библиотека, музеолошка збирка, а били су оформљени Клуб српских интелектуалаца и Друштво српско-руског пријатељства, те други врло битни зачеци „Просвјете“ као институције културе српског народа. Предузеће је нажалост након неких четири-пет година успјешног и притом врло корисног рада укинуто, од стране оних који нису довољно схватали његов значај, а изгледа ни улогу Друштва „Просвјета“ у националним стремљењима српског народа.
У међувремену је уз успостављену материјалну подршку општине и републике, „Просвјета“ у Теслићу ипак успјела да одржи стечени углед, посвећено радећи на бројним и разноврсним програмским циљевима и задацима. Тако је у годинама наставка рада ово Друштво одржало тежиште активности на свом организационом ширењу и укључивању што већег броја утемељивача, добротвора и редовних чланова. Уз мноштво духовно-културних и просвјетних манифестација на годишњем нивоу, са циљем проучавања историје и живота Срба и очувања његовог културног идентитета, успјешно је остваривана и сарадња са школама, Српском православном црквом и другим сродним установама. Покренут је и установљен рад већем броју секција, а завидне резултате из године у годину постизале су пјевачка, музичка, фолклорна, затим ликовна, која је прерасла у ликовну галерију, као и књижевна, која је такође израсла у „Просвјетин“ истоимени Књижевни клуб. Још у првој години рада „Просвјете“ у Теслићу установљена је и духовно-културна манифестација у оквиру Светосавске недјеље под називом „Ускликнимо с љубављу“, која ће потом потпуно заживјети и одржавати се из године у годину, ево већ скоро три деценије. У првим годинама по оснивању, тачније 1994. године, „Просвјета“ је након неколико година прекида због ратних дејстава, од дотадашње Културно-просвјетне заједнице БиХ преузела и у наредним годинама утемељила културну манифестацију „Сабор изворног народног стваралаштва“, додавши јој ријечи „српских земаља“ у њеном називу, која је, иако с повременим прекидима у одржавању, дала импозантан допринос афирмацији нашег фолклора и очувању народне традиције, стигавши притом до 37. по реду.
Једнако импозантан допринос на плану културног активитета Срба даће и часопис „Дух Српске Усоре“ који СПКД „Просвјета“ у Теслићу покреће и први број штампа 1995. године, и који ће у наредним годинама, чак и кад му мијења назив у „Духовност Српска“, држећи се српске духовне вертикале, заузети значајну улогу у културном кругу уопште, не само на локалном подручју, већ и знатно шире од тога са до сада својих 28 објављених бројева.
Тако је, предано и прегалачки радећи све ове године од свог обнављања 1991. године, „СПКД „Просвјета“ у Теслићу задобила значајно мјесто, ако не и најзначајније на пољу културе, слиједећи и дограђујући национална стремљења Срба.
Да је то уистину тако, показује и данашњи рад овог Друштва у Теслићу, гдје се уз одржавање свих оних активности које су раније утемељене и стекле статус традиционалних, осмишљавају, покрећу и полако своје мјесто заузимају и нове. Таква је на примјер „Дани Краља Драгутина“, духовно-културна манифестација посвећена најзначајнијем усорском владару из светородне лозе Немањића, коју Друштво „Просвјета“ у Теслићу организује заједно са Архијерејским намјесништвом теслићким.
Однедавно је „Просвјета“ у Теслићу, опет заједно са Архијерејским намјесништвом теслићким, установила циклусна научна и стручна предавања под заједничким називом „Агапе“, којима је уз проучавање историје и живота Срба, истовремено циљ да се баве и свим другим актуелним темама из друштвеног живота.
Забринуто над неадекватном па чак и занемарљивом јавном примјеном ћириличног писма, ово Друштво је у Теслићу 2019. године покренуло „Школу ћириличне калиграфије“, увјерено да се њени полазници неће бавити само умјетничком страном овог красног и освештаног писма већ и подизањем свијести о његовој свакодневној и најширој примјени.
Дочекујући тридесетогодишњицу обновљеног рада Друштва „Просвјета“ у Теслићу, којим поводом ће бити приређена и једна скромна Споменица, било би важно побројати све оне прегаоце и дјелатнике који су као изузетни примјери дали несебичан удио у стварању угледа овог Друштва. Како је њихов списак подужи, на овом мјесту и у овако кратком осврту навешћемо бар носиоце највиших функција од обнављајуће Скупштине 1991. године.
ОО СПКД „ПРОСВЈЕТА“ ТЕСЛИЋ
Предсједници:
1. Алекса Касаповић 1991-1995
2. Гордана Анђелић 1995-2005
3. Живко Петровић 2005-2006
4. Милица Јовић 2006-2009
5. Гордана Анђелић 2009-2011
6. Мирослав Поповић 2011-2014
7. Миро Ђукарић 2014-2014
8. Живко Петровић 2014-2019
9. Алекса Касаповић 2019-
Потпредсједници:
1. Богомир-Брацо Ђукић
2. Борислав Предојевић
3. Жарко Јовичић
4. Тешо Ристић
5. Радомир Јокић
6. Видосава Павловић
7. Војислав Јованић
8. Бошко Манојловић
9. Мирослав Поповић
Секретари:
1. Живко Петровић
2. Биљана Благић
3. Александар Шајиновић
4. Миодраг Гачић
* Из рукописне грађе проф. Алексе Касаповића за Споменицу поводом тридесетогодишњице обнове рада „Просвјете“ у Теслићу (1991-2021)